Ova Nikolićeva farsa me podsetila na jednu ratnu priču iz Drugog svetskog rata.
Dvojica partizana, Meho i Jovo, su naišli na grupu ustaša kako sede oko vatre i pričaju u nekoj šumi. Nisu imali automate kojima su mogli da pokose sve ustaše odjedanput, bilo ih je pet ili šest, nego neke zastarele tandžere. Imali su, ta dva partizana, i jednu bombu.
Šapatom su se dogovorili da bace bombu. Meha je zatražio bombu od Jove da je on baci. Jovo mu je prepustio. "Gledao sam šta radi. Uze onu bombu i neaktiviranu je zavrljači među ustaše. Bomba pade kao kamen, a ustaše skočiše skloniše se u zaklon i od akcije nije bilo ništa. Jedva smo se izvukli. Nisam mogao da verujem. Upozorio ih je bacivši neaktiviranu bombu. Kasnije su ga proglasili narodnim herojem. Dobro smo mi Srbi i prošli kome smo sve verovali".
Najvažniji Nikolićev zadatak je bio da glumatanjem amortizuje akumulisano nezadovoljstvo i mogućnost da nezadovoljni narod zbriše vlastodršce i spreči njihovu dalju štetočinsku aktivnost.

Slušam ovih dana Dačića. Toliku gomilu prepotentnih izjava, slušao sam samo u vremenima onih ispod čijeg je šinjela izašao. Ne zanimaju ga izbori, „Tadiću odmah raspiši izbore,Slobo je to uvek radio, evo vam izbori i pobeđivao“, ne interesuju ga koalicije, SPS će biti moćna opozicija i dupliraće članstvo, i tako sijaset nebuloza. Ima jedna velika podvala kada govori o štrajku T.N.:„Sve ovo može dovesti do nepotrebnog žrtvovanja ljudi". Na koje ljude misli Dačić, što ne kaže „nas vođa“, mi smo i onako žrtvovani.Očekivao sam da će se čovek koji je štrajkovao, žrtvovati, ali to u Srbiji od vođa nećemo doživeti. Poznati vojskovođe, vladari, išli su u ratu u prve redove i žrtvovali se. Bog je zatražio od Avrama da prinese na žrtvu svog jedinca Isaka, isprobao je njegovu veru, a Isakova žrtva je bila predukazanje Hristovog stradanja i žrtve. Žrtvovanje se smatra najvišim oblikom služenja narodu i etnički je princip zaštite ugroženih, pisali su umni ljudi. Ko onda treba, g. Dačiću, da se žrtvuje.